Бактерија – потврда живота на другим планетама?

Светска научна јавност ових дана грозничаво покушава да нађе одговор на сензационалну енигму: да ли ДНК једне бактерије, која је недавно пронађена у напуштеном руднику злата Мпоненг у Јужној Африци, може представљати кључ за постојање живота на другим планетама?

Бактерија, коју су астробиолози назвали "неустрашиви путник" и чије их је откриће одушевило али и ставило пред, чини, се нерешив задатак да објасне како ова бактерија опстаје у тоталној изолацији, без било каквих других облика живота, на дубини од 2.8 километара и температури од преко 60 степени Целзијуса а притом - лишена светлости и кисеоника.

Ова јединствена способност "заједнице бактерија" која је добила научно име "candidatus desulforudis audaxviator" да живи у потпуној изолацији од других било каквих облика живота наговештава сензационалну претпоставку да би управо та способност могла бити кључ за евентуално постојање живот на другим планетама.

Бактерија која саму себе храни?

Астробиолог Дилан Чивиан из "Лоренс Беркли" Националне лабораторије у Берклију, у Калифорнији, изучавао је гене у узорцима течности сакупљене у колонији бактерија, надајући се да ће открити "мешавину организама" које у њој живе.

Уместо тога, пронашао је да 99.9 одсто пронађених ДНК припада једној јединој бактерији, новооткривеној врсти док су остали ДНК потицали из загађења у самом руднику и из лабораторије - пише у опсежном извештају часопис Сајенс.

Еволуциони биолог Е.О. Вилсон са Универзитета Принстон наглашава да је откриће толико значајно и загонетно да ће одмах почети да га користи у својим предавањима о биодиверсификацији.

Заједница исте врсте бактерија до сада није забележена у микробиолошком свету. То значи да бактерије само из свог екосистема може "исцедити" све што јој је потребно из, иначе, за друга жива бића беживотног окружења.

"Морамно се подсетити да сви други познати екосистеми на Земљи, који не користе директно сунчеву светлост користе неке продукте фотосинтезе", подсећа астробиолог Карл Пилчер, директор Астробиолошког институт НАСА.

Заједнице бактерија које живе око такозваних "димњака" на великим дубинама на дну океана, сувише су дубоко да би непосредно користиле сунчеву светлост али зато користе кисеоник "растворен" у морској води а тај кисеоник производи планктон који на површини пролази кроз фотосинтезу.

Чивианова анализа показује да "D audaxviator" добија енергију из радиоактивног отпада руде уранијума у околним стенама. Бактерија поседује гене који могу да издвоје угљендиоксид али и друге гене који везују азот који долази из околних стена.

Угљеник и азот су основа живота којег ми познајемо и темељ су у стварању протеина, амино киселина а бактерија располаже генима за производњу свих потребних јој аминокиселина.

"D audaxviator" такође може да се заштити од опасности из окружења тако што ствара ендоспоре - чврсту љуштуру која штити ДНК и РНА од сасушивања, отровних хемикалија али и - "изгладњивања". Коначно, бактерија поседује и специфичан "бич" који јој омогућава да "плови" кроз окружење.

Старост се процењује на 3 милиона година

"Постоји и крупно питање које се поставља кад се разматра способност других планета да подрже живот а то је - да ли организми могу да опстану независно, чак и без сунчеве светлости и топлоте. Одговор је ДА, а открили смо и доказ. Са филозофске тачке гледишта, изузетно је узбудљиво знати да се све што је потребно за живот може 'спаковати' у један једини геном", одушевљен је Чивијан.

Он посебно наглашава да D audaxviator не користи кисеоник јер вода у којој живи није "видела" дневну светлост дуже од 3 милиона година и то показује колико је стара ова креатура.

Занимљиво је да је она добила име захваљујући научно-фантастичном роману "Пут у средиште земље"
француског описца Жила Верна. У њему се измишљени професор Линденброк упутио на ово путовање следећи поруку на латинском: "descende, Audax viator, et terrestre centrum attinges" што у преводу значи: "спусти се, смели путниче, и докопај се средишта Земље"...