У САНУ скуп поводом 100 година од рођења Меше Селимовића

У Српској академији наука и уметности данас је отворен дводневни научни скуп поводом стогодишњице рођења великог писца Меше Селимовића, коме су, поред чланова породице, присуствовали и председник државе Борис Тадић и поједини министри.

Скуп је почео филмским записом који је направио ТВ редитељ Никола Момчиловић, унук знаменитог писца који је лик и глас свога деде овековечио док говори о муци писања које увек доноси страх од непознатог и "страх од самог себе", уз констатацију да у океану мржње и зла увек постоји и острво љубави.

Поздрављајући пуну свечану салу САНУ, у којој су били и министар културе Небојша Брадић, министар просвете Жарко Обрадовић и министар без портфеља Сулејман Угљанин, председник Академије Никола Хајдин подсетио је да је Селимовић био уважени члан САНУ и један од најугледнијих писаца модерне српске књижевности.

Хајдин: Селимовићев тестамент у САНУ

Хајдин је напоменуо да је по преласку из Сарајева у Београд Меша Селимовић свој књижевни тестамент предао САНУ и ту нагласио смисао своје духовне и моралне припадности.

"Наша Академија овим скупом жели да покаже колико поштује и цени име и углед Меше Селимовића. Намера нам је била да он овде буде означен и схваћен као жива спона између босанске и српске књижевности, јер је његово дело управо тако уграђено у темеље читаве модерне књижевности и културе на балканским просторима", рекао је Хајдин.

Он је потом дао реч Добрици Ћосићу и Матрији Бећковићу, објаснивши да је Ћосић Селимовића дочекао у Београду, а Бећковић се од њега опростио у име културне јавности Београда на његовом последњем испраћају.

Евоцирајући успомене које сежу још у 1944. годину и њихово прво виђење у ослобођеном Београду, Ћосић је подсетио на стас и лепоту којима је Селимовић био обдарен, али и на господствено држање које је, како је приметио, ретко кога одликовало од оних у партизанској униформи.

"Признао" је, такође, да прве Селимовићеве приповетке и романи који су носили ратничку меланхолију и сензибилну анализу психолошких стања људи, нису у почетку дотицали нараштај који је по ослобођењу обележио ратнички сензибилитет и победнички патос.

Напоменуо је, такође, да је управо од Меше и његове супруге Дарке, ћерке генерала југословенске краљевске војске, са којима је породично пријатељевао цео живот, добио прва сазнања о томе да Босна и Херцеговина "не стоји на граниту братства и јединства, него на песку националних, идеолошких и верских антагонизама".

Слава "Дервиша и смрти"

Романом "Дервиш и смрт", у коме је бол за братом, партизаном који је после ослобођења стрељан наводно због неког моралног прекршаја, транспоновао у основну мотивацију грешничке судбине Ахмеда Нурудина, слава је нагло обасјала Селимовића. Постао је популаран готово као Иво Андрић по добијању Нобелове награде и дотле понижаван од босанске партијске бирократије, није крио уживање у свом тријумфу, рекао је Ћосић.

Ни један писац, историчар и етнолог није тако дубински, изнутра, расветлио и разумео распето биће босанских Муслимана, како га је разумео и тумачио Меша у својим делима и аутобиографским текстовима, оценио је он.

Са учвршћењем муслиманско-хрватске коалиције и све агресивнијим антисрпством и антијугословенством, Меша и Дарка су се у Сарајеву осећали све угроженијим, рекао је Ћосић, подсећајући да је осећање националне неравноправности почетком шездесетих година прошлог века изазвало масовну миграцију Срба из Босне. Од 1961. до 1981. године напустило их је око 260.000, прецизирао је он.

Не пристајући, како је рекао, на кметски положај у Титовој Босни, "тешкој, теретној земљи где није лако живјети ако је човјек само за сантиметар виши", како је писао Селимовић, одлучио је да се пресели у Београд.

А да би од политичке злоупотребе заштитио своје име, порекло и стваралаштво, Меша је, као члан председништва САНУ, Академији оставио свој духовни тестамент у коме каже да потиче из муслиманске породице, а да је по националности Србин.

"Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било које сврхе, сматрао бих злоузпотребом свог основног уставом гарантованог права", наведено је у Селимовићевом тестаменту.

После дуге и тешке болести, Селимовић је умро јула 1982. године, а породица и ми његови пријатељи, изабрали смо Матију Бецковића да се у наше и име културне јавности Београда опрости од великог творца савремене српске књижевности, рекао је Ћосић, најављујући и Бецковићево обарћање.

Велики песник назвао је своју беседу Легендом о Меши Селимовићу и као и увек када је Бећковић у питању оно је готово непрепричљиво.

Легенда о Меши

Рекао је да када се говори о Меши увек се осети нека напетост, како за живота, тако и после смрти, све до данашњег дана "кад сви видимо да не би дочекао мира и да је поживео стотину година".

У земљи непрекинутог братоубилачког рата, Меша Селимовић је словио као онај коме су убили брата, а братоубице су биле истомишљеници и власт за коју су се борили. А једино је Мешу мучило питање шта је он, ожалошћени брат, или неуверени члан партије. Тако је преузимајући на себе рану која није била само његова постајао брат свима и узимао реч у име свих безбратника, рекао је Бећковић.

Подсетио је на Селимовићеве речи да и да није имао никаквог додира са књижевношћу, да би га таква трагедија натерала на мисао да некоме саопшти своју муку. "Али прави разлог због чега сам почео да пишем у то вријеме не бих могао да објасним и не вјерујем да може ико. Уметник жуди за немогућим, све друго је капитулација", записао је Меша.

Бећковић је подсетио да је Селимовић када је објавио "Дервиша и смрт", "својеврсне примере чојства и нечовештва, љубави и мржње, када је погубио аждају и из боја изнео живу главу", имао 60 година.

Посрећило му се да је у последњој деценији свог живота, додирнуо своје дело рукама, видео своју славу и уживао у њој, рекао је Бећковић, али и додао да се не би зачудио ако би рачун показао да је у кревету болестан лежао онолико колико је седео пишући књигу. "Као да се тело истопило, остало на бојном пољу".

Потом су о књижевном делу Меше Селимовића говорили Светозар Кољевић, Радован Вучковић, Славко Гордић, Марко Крстић и Милан Ђурчинов, а на листи поподневних говорника су и Миро Вуксановић, Мирослав Егерић, Ранко Рисојевиоћ, Иван Мајић, Станиша Тутњевић и Милош Ђорђевић.

Скуп сутра наставља рад.