Белгија пред распадом?

Скоро три месеца након парламентарних избора, шансе да Белгија добије нову, функционалну владу све су мање пошто је главни преговарач, Валонац Елио ди Рупо у петак поднео оставку на ту функцију, а политички лидери не показују ни најмању спремност за компромис око кључног питања, статуса Брисела.

Немогућност формирања владе не само да је питање распада државе вратило у дискурс фламанских сепаратиста предвођених најјачом парламентарном странком Новом фламанском алијансом, него су о озбиљној могућности да Белгија престане да постоји почели да говоре и сами Валонци, који су ватрене присталице федерације.

Највећу цену плаћа најслабији

Тако је министарка у прелазној влади за здравство и социјална питања, валонска социјалисткиња Лорет Онкелинкс изјавила да би грађани Белгије требало да се "припреме за могући распад земље".

"Надајмо се да до тога неће доћи, јер ако се земља распадне онај најслабији платиће највећу цену. Са друге стране, ми не можемо игнорисати да то жели велики део фламанске популације", рекла је она.

Вови преговаралу краља Алберта

По прихватању оставке лидера Социјалистичке партије Елија ди Рупа, краљ Алберт именовао је председнике два парламентарна дома, Валонца Андреа Флоа и Фламанца Данија Питерса, за вођење преговора о формирању владе.

Претходна два преговарача, Елио ди Рупо и лидер Нове фламанске алијансе Барт де Вевер, одустали су од ове функције, први фрустриран немогућношћу постизања било каквог компромиса са фламанским сепаратистима, а други, како се стиче утисак, само да би дао алиби и ојачао своју теорију о неминовности распада федерације.

Два века - проблема

Подељена на две хомогене целине, Валонију и Фландрију, са Бриселским регионом који данас представља валонску енклаву на фламанској територији, Белгија се већ неко време налази на озбиљном раскршћу на којем један од путева води ка распаду земље.

Проблеми између две етничке заједнице трају практично још од стварања државе, пре скоро две стотине година, а белгијски устав мењан је од 1970. чак пет пута како би Валонија и Фландрија добиле што већу аутономију у оквиру федералне заједнице.

Две заједнице уживају, поред осталог, широку самоуправу на пољима културе, урбаног развоја, природне средине, пољопривреде, запошљавања, енергије, спорта, истраживања.

Стереотипи и страхови

У садашњим преговорима, међутим, Фламанци траже више - самоуправу по питању социјалне заштите, опорезивања и здравствене заштите, пољима која би озбиљно угрозила овлашћења централних власти.

Валонци одавно страхују да би ово могло угрозити финансијске токове из просперитетније Фландрије од којих у многоме зависе.

Ту је и проблем бриселског региона, некада настањеног већином Фламанцима, а данас валонске оазе у Фландрији коју, како тврде Валонци, Фламанци желе да асимилују.